Face TV
Autorski tekst Čedomira Petrovića za Face
Koga ću sada zvati da pitam? Spomen na Ranka Munitića
#

Koga ću sada zvati da pitam, kako se zove onaj film u kome jedna žena zakopčava dugme svog kaputa na putu u magli? A, pa to je film iz 19.. i neke. Glumica je, ta i ta. Reditelj, taj i taj... E, baš ti hvala Ranko, ubih se da se setim, ali ne mogu. I posle deset godina, znam da osim Ranka više nema nikoga koga bih pozvao da pitam: Da li je dobro ovo što sam napisao?

Ljudi se vezuju jedan za drugog zbog nečega zajedničkog što imaju u sebi. Pijanac traži pijanca. Kockar nađe kockara. Narkoman narkomana. Mi smo bili teški zavisnici filma.

Kada su prvi put došli kod nas u kuću Zorica i Ranko pre mnogo godina i kada je video bezbroj kaseta okrenuo se ka Zorici i rekao: Vodiš me kod ljudi koji nemaju nijednu video kasetu ili možda nekoliko a vidi šta ima ovde.

Razmenjivali smo filmove. Ponovo sam se vratio u detinjstvo, kada sam kao mali bežao iz škole u ¨Kinoteku¨. Zahvaljujući Ranku ponovo sam gledao rađanje filma. Neme filmove ili kako su moje kćerke, kada su bile male, govorile dok su prolazile pored mene i videle kako satima gledam filmove, a ništa se ne čuje: Opet gledaš one Rankove mutave filmove!

Ostalo je mnogo toga što je stvorio Ranko Munitić i što predstavlja neprocenjivo blago, vrednije od svih zlatnih poluga jedne zemlje.

Ali, znanje, pismenost, obrazovanje, lepo vaspitanje, dostojanstvo... Nisu na ceni u ovoj zemlji. Ranko Munitić je bio slobodni strelac. Kao u filmovima kada ratnik sam pobedi celu armiju, tako se i on borio čitavog svog života protiv armije mediokriteta koja se plašila njegove ogromne snage i moći.

To Srbija ne voli. Možeš onoliko koliko i mi znamo. Ne više od toga. Da budeš pod kontrolom i dok te razumemo.
Ranko Munitić nije dobio izuzetnu penziju koja se delila kapom i šakom, samo politički podobnim umetnicima.
Nije bio u politici, ali znam da je Ranko bio evropljanin koji je došao u ove predele.
Da govorimo o tome šta je sve uradio trebalo bi mnogo vremena i mnogo stručnjaka iz raznih oblasti.

Glumci mu duguju veliku zahvalnost. Razgovarao je sa mnogima. Kamera je tu bila slučajno. Nikada niko nije tako razgovarao sa umetnicima. Od mnogih je pravio i veće nego što jesu. Skrivao je vešto svoju dominantnost u razgovorima. Bio je veliki majstor dijaloga u vreme kada se već duže ne slušamo i ne čujemo. On je u svakom razgovoru držao vrhunsko svetsko predavanje kako se sluša. Gde se prekida sagovornik. Koje pitanje u kom trenutku postaviti. Nikada nije povisio ton. Nikada nije psovao. Možda ponekad nešto sitno. Nikada ni o kome javno da kaže ružnu reč, a mogao je o mnogima. U tim razgovorima sa glumcima često sam se pitao: Ko tu ustvari razgovara i sa kim? Da li je glumac doveo Ranka ili Ranko njega?

Rekao je mnogo, ali su ostale i mnoge tajne u njemu. I to je dobro. Treba otići sa tajnama.
Imao je lice isposnika i bila je interesantna igra njegovih ruku. Nikada nepotreban gest. Nervozan. Nekontrolisan. Ruke smirene na kolenima elegantno prekrštenih nogu i veoma čest kontak ruku i glave. Danas ljudi mnogo mlataraju rukama.

Mašu vam pred nosom. Koriste ih za pretnju. Udarac. Ranko je držao ruku na obrazu sa prstom na čelu, što je bio znak da vas veoma pažljivo sluša. Prekrštene ruke odavale su lažnu nezainteresovanost. Prelazak ruke preko ne baš tako bujne kose, bio je znak dileme, nekog sećanja ili dolaska do genijalne ideje. Znao je da je u glavi sve. Da se u njoj rađaju najmonstruznije i najdivnije stvari ovoga sveta.

Za mene je Ranko sa tamnim naočarima i tamnom ¨dolče vita¨ majicom uz vrat, kada su sve žene uzdisale za njim, bio Mastrojani u bilo kom njegovom filmu. Bio je ¨Pušač¨ u ¨Dosijeu X¨... Za stolom u kafani, izdaleka sam video Klint Istvuda sa svom onom njegom mirnoćom i sigurnošću. Bio je otmen kao Orson Vels u ¨Građaninu Kejnu¨... I kada je ispustio svoju staklenu kuglu iz ruke, jednog jutra u 5 sati u nekoj beloj sobi, neke zgrade, nije rekao ¨Ružin pupoljak¨. Ja verujem da je rekao… ¨Trogir¨!

Dalmatinac. Iz gospodskog grada Trogira. Sa velikim zadovoljstvom kažem: Da je bio Hrvat, ali da je izabrao da nastavi svoj život u Beogradu. Tome je najviše doprinela njegova Zorica. U to vreme bila je najlepša žena na fakultetu koji smo zajedno studirali. Oteli su jedno drugo, jedne godine, jednog leta u Puli.
U Ranku Munitiću. U njegovoj glavi i srcu bili su svi filmovi ovoga sveta. Svi glumci. Reditelji. Pisci scenarija. Kompozitori...

U njemu su sve filmske bitke. Sve komedije i tragedije. Svi najlepši poljupci. Srećni i tužni završeci. U njemu su ležali svi crtani filmovi i oni iz velike zagrebačke škole u kojoj je imao svoje posebno mesto. Bili su u njemu i svi dokumentarni filmovi i svetski i naši, iz onih davnih vremena kada smo bili prvaci sveta u njima. Bili su tu i svi stripovi...

Poslednjih nekoliko godina proveo sam dosta vremena sa Rankom Munitićem. Razmenjivali smo kasete sa retkim filmovima i razgovarali o filmu. Normalno, da sam više slušao. Pomagao sam mu prilikom pisanja knjige o mom ocu, sa jednostavnim naslovom “Čkalja”. Pričao sam Ranku o delovima života koji nigde nisu objavljeni. U to vreme spremao sam se za početak snimanja tv serije za RTS “Neki čudni ljudi” o životu i sudbinama predratnih putujućih glumaca u Srbiji.

Ranko mi je neizmerno pomogao u pisanju finalne verzije scenarija i pristao da njegovo ime bude na najavnoj špici, kao saradnika na scenariju. Čekala je serija spremna za emitovanje čitavih devet meseci. Pokojni generalni diretkor nije želeo da je emituje. Od prijatelja sam dobio tajno snimljenu seriju u montaži, od četiri epizode na četiri DVD kasete. Dao sam Ranku da pogleda. Rekao mi je: Odličan si posao uradio i možeš biti zadovoljan.

Emitovanje je počelo tajno, bez najave na II programu RTS u nedolično vreme. Poslednja, četvrta epizoda prikazana je nedelju dana pre Rankovog odlaska. Verujem da će na RTS doći neki normalni ljudi koji će seriju emitovati na I programu i u terminu koji zaslužuje. I zbog Ranka Munitića, kome je to bio poslednji profesionalni posao.

Za mene je Ranko Munitić bio jedan film. Jedan od najboljih koje sam gledao i slušao u životu. Trajao je taj film 66. godina. Na izlasku iz sale pitam blagajnicu: Kada ponovo ide ovaj film? Ona kaže: Odmah... Ali, vi ste ga već gledali. Traje dugo... 66 godina.

Dajte mi, molim vas, jednu kartu u prvom redu, za sledeću projekciju...

Čedomir Petrović

FACE TV vijesti u vasem email inboxu. Prijavite se na FACE Newsletter.