Face TV
Ćedomir Petrović piše za Face
Moj deda Čedomir u pet slika "Tako je bilo kako je meni otac pričao, a ja pričam svojoj deci... I Vama sada...."
# Marina Lopicic

Slika prvaSPOKOJNOST                   

Kad se setim mog dede po ocu Čedomira Petrovića, po kome sam dobio ime, uvek u glavi vidim nekoliko slika, ali jedna je uvek pre svih.

Sedi na niskoj stolici prislonjenoj na zid kuće napravljene od trske i blata i okrećene u belo. Zid napukao na mnogim mestima. Šajkača na glavi. Nikada ga nisam video bez nje. Nije je skidao ni noću, kada je spavao u kuhinji u gvozdenom vojničkom krevetu, pokriven uvek ćebetom u bilo koje doba godišnje. Košulja gruba. Džemper bez rukava što mu Nana ištrikala, još ihaaaaj... Pantalone, uzane vojničke. Neka pantljika umesto kajša. Na bosim nogama cokule sa pertlama koje nikad nije vezivao. Jedna ruka položena mirno na koščato koleno. U drugoj drži muštiklu koju je sam napravio od trešnjinog drveta. Ruka malo drhti kada je privuče ustima i udahne duboko dim, koji nikada ne izađe. Bela brada i brkovi. Izborano lice i ruke. Prošao oba Balkanska rata i I Svetski. Dve godine u bugarskom ropstvu. Oči utonule u vreme. Kašalj dug i težak. Ćuti. Retko progovara. Sluša. Voli da smo svi tu i da nas gleda. Pokreti i hod lagani. Uvek pribran i miran. Prvi i poslednji put bio kod lekara nešto malo vremena pre no što će otići. Naterala ga familija. Doktor gleda snimak pluća i pita se kako je deda još živ? Nema pluća. Samo neka paučina. Izgorelo to od tri pakle Drave na dan. Pre toga, kao mlad, zavijao neku krdžu. Ustane. Visok, prav, tanak. Vuče cokule po kaldrmi oko kuće. Nana viče – Čedo, diži noge kad ideš. Pašćeš. On kaže nešto za sebe i ode dalje. I ja celog života vučem noge i saplićem se. Prvo majka, pa moja Smiljka, pa kćerke, govore mi – Diži noge, vidiš koliko je džomba i rupa na putu. Pašćeš. Kažem nešto za sebe i odem dalje...  

Slika druga.  ISKUSTVO

Priča otac...

Budi me neko lagano. Nežno mi prelazi rukom preko čela i kose. Otvaram oči i vidim majku uplakanu. Sestre vrište. Majka mi govori pokušavajući da ostane mirna...

- Mile sine, otrči do oca u Staru čaršiju, kod "Muse i Marka"  i kaži mu da dođe što pre... Gori nam kuća.

Oblačim kratke pantalone, košulju u trku. Trčim bos po prašnjavom putu. Okrenem se i vidim plamen na vrhu kuće. Počele komšije da pristižu. Noć. Kasno. Nigde nikoga. Da stignem brže, jurim niz Tilino sokače. Tila bio puškar. Jurim prema kafani „Kod Muse i Marka“. Tu je otac uveče sedeo sa društvom i kartao se. Kafana se nadula od dima. Iz odžaka izlazi, iako je leto. Kucam, pa lupam na vrata. Otvara mi gazda. Ogroman sa velikim brkovima i keceljom masnom od roštilja i prolivenog pića.

- Šta oćeš dete?

- Tražim oca.

Gleda me. Premerava.

- A, ko ti je otac?

- Čeda.

- Koji Čeda?

- Čeda trošarinac.

- Tako bre kaži... Eno ga za stolom pored prozora. I požuri. Ne volim da mi se deca muvaju po kafani ni danju, a kamoli noću.

Štipa duvan i prepržena crevca na žaru. Potrčim prema ocu i onako mali, naletim na stolu posluženu ogromnu teleću glavu u škembetu. Vrisnem od straha i uletim u isti ton u kome Ciganka peva promuklim glasom pesme koje otac mnogo voli, „Marče moje malo“ i „Tri se snega na planini bele“.  Udara dairama pijane goste po glavi. Mali sprčeni ciga kuka na violini. Prilazim ocu i vučem ga za rukav.

- Tata, tata...

Okreće glavu prema meni. Gleda me, pa vraća pogled na karte u rukama.

- Kolko menjaš Čedo?

- Tri

Dobija tri nove karte i polako ih raspoređuje u rukama. Vraća pogled ka meni.

- A, što si ti sine ovako kasno došao?

- Gori nam kuća.

Pita ga ovaj što deli karte.

- Jel pratiš Čedo?

- Pratim i dižem za još dva dinara.

Lagano stavlja dva dinara na sredinu stola. I ne gleda me.

- Ko to kaže?

Blenem u karte i novac. Trljam oči a pevaljka se nagla i trese sisama. Kelner juri sa sifonima sode i vinom. Čokanji s rakijom lete preko mene. Zavrtelo mi se u glavi... Otac ponavlja pitanje.

- Ko to kaže?

- Šta, ko to kaže?

- Da nam gori kuća.

- .. Mama. Poslala me po tebe, da što pre dođeš kući.

- To sine gori odžak i njega će da ugase komšije. Kad bude počela kuća da gori, onda dođi da mi javiš. Idi sad polako...

Trčao sam plačući, što od dima, što od besa što otac nije pošao sa mnom. U mislima sam video izgorelu kuću i samo pepeo što je ostao od nje. Stao sam da uzmem vazduh i osetio miris paljevine. Ugledao kuću u daljini. Nije više bilo vatre. Majka i sestre su bile u kuhinji. Zagrlile su me i rekle da se to samo odžak zapalio i da su ga komšije ugasile. Otac je došao kući pred zoru.

Slika treća.   VASPITANJE    

Priča otac...

Ponavljao sam peti razred. Bežao sam sa časova. Bilo lepo vreme te godine. Ko da uči? Igrali smo fudbal dok uveče nismo popadali svi po zemlji. Ja se sakrio u kukuruz, ne smem ocu na oči. Ručak. Uvek smo svi zajedno za stolom. Otac pita – Gde je Mile?  Tišina. Ja pitao nešto. Majka promrmlja – Ponavljao razred, pa se plaši tebe. Nikada me ni otac, ni majka, ni sestre nisu udarile. Otac izašao na prag. Visok, prav, tanak. Zove me da dođem. Idemo u Staru čaršiju. Idem pored njega a ne znam kuda ćemo? Prvo smo svratili do „Tivara“ i tu mi je otac kupio nov kaputić i kratke pantalone, košulju i kapu. U drugoj radnji, cipele. Otišli smo u centar, u hotel „Evropu“, na ručak. Posle mi je otac kupio sladoled i kod kovača, točak i gvozdeni žarač da mogu da ga teram niz ulicu. Celu mesečnu platu potrošio je na mene u jednom danu.

Te noći sam bio u nekom bunilo. Plakao sam i tresla me groznica. Razred sam položio kao najbolji i sve ostale kasnije. Ne bih više mogao da podnesem tu „strašnu kaznu“ koja je bolela više od svih batina i zabrana. Otac nije išao u školu, bio je nepismen, ali je znao život, znao je dušu. Znao je patnju. Krivicu i kaznu.  

 

Slika peta.  OPUŠTENOST

Priča otac...

Otac je bio radikal kod Nikole Pašića. Kada Pašić izgubi, izgubi i on posao i guli se proja do god se Pašić ne vrati na vlast. Bio je trošarinac. To je bila neka vrsta carine. Naplaćivao je porez ovima što su ulazili kolima u Kruševac da prodaju svoju robu. Bilo je i ciga, koji su uvek kukali – Nemo Čedo molim ti se... Nemo od nas cigani. Imam sitnu decu, ne znam ni koliko ih ima. Nemo na nas sirotinju... Pusti da prođem, da ne platim, bog da te čuva i tebe i sve tvoje, i živinu i da ti rodi sve što imaš...

Otac se smeška -  Šta da mi rodi? Onih deset metra kukuruza! Ajde prolazi al polako da ne vide drugi. I tako je deda puštajući sve cigane da prođu, a da ne plate ništa, postao ciganski kum.

Kada dođe maj i Đurđevdan, cigani dođu kolima sa konjima po oca. Uvek povede i mene, a majka i sestre ostanu na kapiji i mašu nam. Obučemo najlepše što imamo i čisto.

U prvih nekoliko kuća otac se dobro drži. Kod sedmog ili osmog domaćina udari mu piće prvo u noge. Onda ga nose iz kuće u kuću. Ja u maramče stavljam slavske kolačiće za majku i sestre. Posle ponoći zaspim na stolici. Onda i mene nose. Ostalo je još nekoliko kuća da se obiđe. Mora se. Naljutiće se domaćini. Otac više ne zna gde je. Negde čestita rođendan, negde svadbu, pa počne da izjavljuje saučešće. To je vreme da se rastajemo. Otac se uvoštio. Prvi put kad sam ga video da se udrvenio, razumeo sam zašto kažu za pijane ljude, pijan ko letva. Ukočene i ruke i noge. Dvojica domaćina ga nose. Jedan ga uhvatio za glavu, a drugi za noge i ubacuju ga u kola. Donose i goste iz drugih kuća. Ima tu i trojica iz Balšićeve. Naše komšije. Slažu ih na kola jedan pored drugog, kao cepanice. Ako ponestane mesta meću ih na ove koji su u donjem redu. Spavam, a pridržavam oca da ne ispadne. Jedan iz gornjeg reda klizi lagano na dole i na kraju ispada iz kola na put. Vičem – Stanite! Jedan ispao. Stajemo. Dvojica ciga, jedan stariji, drugi nešto mlađi, uz psovke, silaze s kola i ubacuju ovog mučenika što je ispao. Stariji -  Uglavi ga bre između ovo dvoje debeli i veži ga s taj konopac. Na nekoliko mesta  istovaruju i ostavljaju goste u jarak, kraj puta. Na kraju stižemo u našu, Balšićevu ulicu. Nju svake godine ostave kao poslednju. Tu okrenu kola, jer je na kraju ulice groblje. Noć polako odlazi, a dan se još ne javlja. Izvlače preostale, jednog po jednog i spuštaju ih ispred njihovih kuća. Viče ciga – Gazdarice, eve doneli smo gazda Stanimira, pa nek pođe neko još od mlađi, da ti pomogne. Težak je ko tuč. Kola krenu malo napred, pa stanu ispred kuće gazda Radisava. Njegova žena, Anka, sa dva sina, starija od mene, stoji već pred kapijom.  E, dobro da si tu gazdarice... Eve ti gazda Radisava. Dvoje ciga ga traže, prevrću po gomili. Ne mogu da ga nađu. Stariji kaže - Nema ga. Komšinica Anka udari u kuknjavu – Kako ga bre nema?  Jaooo, kuku mene, pa de mi čovek? Da vam nije ispao usput?  Nije gazdarice, čuli bi...  A, i ovo dete bi videlo. Viče mlađi ciga – Eve, ga ovde. Zaturio se. Malecak, pa se ne vidi. Iznose ga i spuštaju u jarak. Dolazimo i do naše kuće. Nigde nikog.  Gazdarice Tinka, izađi sa Staku i Nadu, eve ti gazda Čeda...  Požurite da ne leži dugo. Zaladnilo noćas, pa da ga ne prekrije rosa. Spuštaju oca pred kapiju. Ja pomažem, koliko mogu. Duša mi spava.

Odlaze kola i cige s njima. Ostaje tišina. Počinje zora i s njom slika koju nikada neću zaboraviti. Ispred svojih kuća u jarku, pred kapijama, leže pijani, ugledni domačini, a pored njih žene i deca spremni da ih unesu u kuću.

I uvek sam se kao mali pitao, zašto ih odmah ne unose unutra, nego stoje par minuta i gledaju ih. Kasnije mi majka rekla da ih ostave malo da im se hladna zemlja uvuče u kosti i bubrege, pa da ih ponekad štrecnu leđa i noge i podsete na Đurđevdan.

Nikad u životu nisam okusio kap alkohola. Valjda je otac popio i za mene? 

                                                                ***

Tako je bilo kako je meni otac pričao, a ja pričam svojoj deci... I Vama sada.

                                                                                                     Čedomir Petrović

FACE TV vijesti u vasem email inboxu. Prijavite se na FACE Newsletter.