Star sam milion godina i više i težak milion tona i više
u meni svega ima osim mene
a možda sam baš to ja
i to je dobro
u meni su svi Dunavski srušeni mostovi Novog Sada
i drevni most u Mostaru
u mom telu leže obezglavljeni obeznoženi obezručeni sa Markala
vojnicu iz Tuzlanske kolone
u meni leži Vukovar čitav jedan grad
u meni su svi leleci i jauci
hiljade ubijenih u Srebrenici
i pogled majke i sina da se više nikada ne vide
i gutao sam granate koje su letele na Dubrovnik
na Beograd i Srbiju
u meni su i ljudi na mostu u Varvarinu
i voz i putnici u Grdelici
i stotine hiljada izbeglica iz Knina prodatih od svojih
na traktorima i biciklima
u meni su svi spaljeni gradovi
svi urlici i bolovi
sva crnina i zelenilo i belilo
slušam Gekića i klavir kako plače i pita
da li bi i njega ubili u Srebrenici
i mog Mustafu Nadarevića i Mešu i Zuku i Mersada i Eminu
da li bi ubili i Nušića da su znali da ima u sebi Arnautske krvi
u tim vremenima bezumlja
star sam milion godina i više i težak milion tona i više
za jedan korak treba mi jedna godina
kada koračam čuje se škripa mostova
stenju seoski temelji
cvili i umire od gladi lav kralj Afrike u Sarajevskom zoo vrtu
pored toliko zadriglih krvnika
da ih je pojeo preživeo bi a i mnogi drugi
pošao sam da mu dam sebe
da bar malo utoli glad
nije me dočekao
iz mene izlazi samo plamen i crni dim
u meni zarđali tenkovi i topovi
zavija sirena
jedva se krećem
cepa mi se koža po šavovima i hoće sve to da izađe iz mene
a ne može
lepim pukotine po telu selotejpom i zavijam krpama
šivaćom mašinom udaram štepove
iglom i koncem krpim sam sebe
jer to što je umeni to sam ja
bez toga sam niko i ništa
to unutra me čini živim
u meni je i stoka zaklana i psi obešeni
u meni je sve prepuno
nema više mesta nizašta
ni za jednu jedinu malu suzu
nema dana ni noći
sve se stopilo
sat bez skazaljki
godina bez meseca
meseci bez dana
dani bez ičega
ne osećam više ni žalost ni bol
u trenucima javi se slika
dete sam i smejem se
volim nekoga a ne vidim koga
potiskujem nesvesno
ne mogu više ni da ležim od težine
kada dođe vreme da odem zauvek
neka me testerama raseku i sekirama iscepaju
izvade sve to što je u meni
i neka stave na jednu ogromnu ogromnu čistinu
neka poređaju sva zla jedno do drugog
večna je tišina i više se ne zna ko je ko
ni ko je počeo ni ko završio
a kao da ničega nije ni bilo
kao da mi se sve to učinilo
kao da sam skrenuo pogled na kratko
kao bljesak svetlosti pri zatvaranju prozora
to je znači kraj svega
hoće li opet nekada početi isto
neka tu dođu još nerođena deca
neka se tu rode i izrastu
da urežu te slike u svoje male glave
jer to je istina
lutka kolica uspavanka ušuškani krevetac negde
to deca u meni nisu nikada osetila
vidim jednog psa
da dođem do njega
prolazim Sarajevskim tunelom
izlazim kod Tromostovlja pa preko Ilice
skačem na zidine Kalemegdana
on i moji oko mene
to je sve što je ostalo
zašto sam toliko star i toliko težak
u meni žrtvovani iz Aberdareve
poslednjom snagom gutam Avalski toranj
ubijen od onih koji su i danas živi
i koji bi ga i treći put dizali
u meni hladnjače isplivale iz Dunava
sa ugušenim Albanskim majkama i decom
u meni je i mala Milica ubijena na noši
i masovne grobnice sve je to stalo u mene
spremaju se mnogi sa juga na još jednu seobu Srba
moram da ih primim u sebe
a nemam gde
kako da izbacim neke da bih pustio druge
kad su svi oni moji i deo mene
bez njih ne bih bio ja
bio bih neko drugi
bio bih bilo ko
a ja sam ja a ti si ti a on je on
sredina nema gde napred
niko ne silazi
niko ne izlazi
svi bi da ostanu a mnogi bi da uđu
ne može se više
hoću da me nema
da zaspim zauvek i ne sanjam više ništa
viče jedna žena u meni
pusti i njih neka uđu zguraćemo se nekako
kako da joj kažem da sam mrtav odavno
a da oni žive
da su oni moje srce mozak bubrezi i pluća
da su hiljade litara njihove krvi
moja krv
gledam svoje ruke starca
i tražim prekidač
možda ću opet nekad voleti
ali ne znam šta to znači
šta je to i kako se to radi
Čedomir Petrović
dramski umetnik