– Šta je, šta hoćete u ova doba u selu?
– Tražimo… Tražimo kuću roditelja Avdije Selimovića… Ovoga, znate…
– Hajde, ja ću vas povesti.
Razgovor je to između potpisnika ovih redova i fotoreportera Mevludina Kadrića s muškarcem u selu Lišci koji nam se predstavio kao Mirza Pancir.
– Ja mislio neko mi ovce hoće ukrasti, pa sam i pištolj bio pripremio – odgovori nam Pancir dok smo se u njegovoj pratnji, u predvečerje 4. marta 2016. godine, na dan dženaze Arnele Đogić, kretali prema kući Avdijinih roditelja.
Ispred kuće su bili Avdo i Azra.
Njegov otac Avdo tada je rekao da je svom sinu sve pružio, a ono što je majka Azra izgovorila, ponijet ću sa sobom u grob.
Posljednji put
– Što mu je to trebalo? Auto, kuća, zaposlio sam ga… Ako te cura neće, pa, Bože moj, ima druga. A ne on nije htio drugu i šta će sad? Kad izađe iz zatvora, neće biti ni matere ni babe – zadrhti mu brada.
A Avdija Selimović je, s prijateljem Murizom Brkićem, okrvavio ruke, oduzeli su život djevojci koja je bila puna elana, bila stub svoje familije, bila olovska vila, kako su je zvala braća, prijateljice, kolegice…