Boško Obradović, lider Dveri, zahvaljujući svemu što je rekao u Utisku nedelje, ne silazi sa stubaca štampe i s naslovnih strana većine medija u Srbiji.
Konačno, o liku i djelu lidera Dveri oglasila se i dramska spisateljica Biljana Srbljanović.
Ona smatra da se Obradović ponaša kao fašista i taj svoj stav detaljno obrazlaže, prenosi Slobodna Bosna.
Kolumnu vam prenosimo u cjelosti:
To je obično izgledalo ovako: dođemo u neki grad da u Domu kulture nastupimo na tribinama “Peščanika”. Tu govorimo slobodno i otvoreno ono što mislimo, i to ne samo o trenutnoj političkoj situaciji nego i o krupnim i nerešivim pitanjima koje Srbija uporno i dan-danas pokušava da zamrzne: o ratovima, Kosovu, zločinima i zločincima, pokušavamo da vodimo dijalog i s vlastima i s opozicijom, borimo se za slobodan govor, za demokratski javni diskurs.
Ne puštaju nas na RTS-u ili na Pinku, ni na ostalim nacionalnim frekvencijama, nemamo drugog prostora od interneta, jednog radija i jedne televizije, a posle čak ni to. Idemo, pešački putujemo po Srbiji i pričamo s ljudima jer nemamo kako drugačije. Zvuči poznato?
Svaki put kada tribinu najavimo, najave se i organizuju i oni. Svi koji smatraju da nam prostor treba uskratiti, da to što mislimo ne sme da se čuje, da nas treba sprečiti na svaki mogući način, pa i da nas je pet miliona, a nije. I dalje zvuči poznato. Idemo tako na te naše skupove po Srbiji, a desničarske, fašističke ultranacionalističke organizacije, izmešane s navijačima, siledžijama ili lažnim prosvetiteljima, organizuju se i dolaze da nas spreče ne samo da govorimo nego da uopšte fizički budemo tu. Ispred sala i u njima bude mnogo policije koja dođe nevoljno i po službenoj dužnosti, kao da nas čuva, ali uredno u sale puste njih. Nekad i ne stignemo do toga, organizovane bande nam prosto silom ne dozvole da uopšte uđemo u zgradu, a nekad, podmuklije i mnogo opasnije, dopuste nam da počnemo tribinu, strepeći kada će nas prekinuti. “Dosta ste govorili”, obično su bile reči Boška Obradovića, koje su ujedno i bile signal da njegovi saučesnici ustanu iz publike i oteraju nas. Te večeri su se poslovično završavale tako što nas policija prati do izlaska iz grada, jedva dočeka da nam vidi leđa, pa nas onda pusti da se sami snalazimo, sami brinemo za svoju sigurnost ili, brate, da prestanemo više s tim tribinama i okupljanjima kad nam već lepo kažu.
U jednom od tih okršaja, policija je podnela krivičnu prijavu protiv mene, jer sam organizovala publiku u sali da izbace Boška, verbalno, ništa tučom, ali prijavu za nasilničko ponašanje dobila sam ja, ne oni. Policija je tako procenila, policija demokratske Srbije, ne naprednjačke i ne Miloševićeve. Čak su i dolazili da me privedu, da budu sigurni da ću se odazvati, mene da privode, a ne njih. Sada vam već više nije poznato? Kada je, u nedelju konačno, nakon višegodišnje praktično zabrane kultna emisija “Utisak nedelje” počela, Olja Bećković se požalila da je razočarana brojem ljudi koji su odbili da dođu u emisiju i dele studio baš s njim, s Boškom. I ja sam bila jedna od njih, od tih što su odbili, odbila sam jer neću da sedim s fašistom. Da nisam u pravu, svi prisutniu studiju su se ubili da nam objasne. Potezala se Wikipedija, Ljotić, govorilo se da je fašizam etiketa, da ne znači ništa, da je stvar istorije, da je vezana isključivo za Hitlera i Drugi svetski rat , a sada je smešno uopšte govoriti tako. Boško je čak, neuko ili namerno lažno potezao Umberta Eka, govoreći bukvalno suprotno od onoga čime Eko definiše fašizam. Olja je tražila da obeća da više nikada neće onako prekidati tribine, on je rekao da je bio mlad i da mu sredstva borbe nisu bila baš najbolja, ali da mu je misao i tada bila ispravna, rekao je da neće više biti Prajda i pričao nešto o “prenatalnoj lepoti deteta”, aludirajući na program zabrane abortusa. Izgovorio je još gomilu zastrašujućih stvari i niko mu se nije suprostavio. Onda je na samom kraju rekao da bi čoveka koji je jedan od retkih koji je uopšte pristao da sedi s njim uhapsio zbog toga što drugačije misli. I to je bilo to. U celoj ovoj epizodi u kojoj je sada naša opozicija koja je pristala na Boška i njegove u čitavom tom neuspešnom pokušaju pranja, normalizacije Obradovića i njegovi fašističkih ideja kao legitimnog dela političkog dijaloga, najpošteniji je ispao sam Boško.
Nije lagao, nije se pretvarao, nije govorio ono u šta ne veruje, nije se pravio da je nešto što nije – da nije fašista jer jeste, samo ne voli da ga tako zovu. Svi ostali koji pokušavaju da da nas ubede da je u pitanju bilo šta drugo, a ime višeg cilja smene vlasti i slobode govora, svesno ili nesvesno učestvuju u podmukloj i opasnoj prevari koja opet može skupo da nas košta. Oni kada govore suprotno možda ne znaju, možda ne razumeju, možda su naivni, a možda i lažu. Jedini koji ne laže je Boško. Govori i ponaša se kao fašista, to mu je politički program koji ne želi da menja, to su mu sredstva borbe od kojih ne odustaje. Zato nemoj niko da se pravi da ne zna istinu. Ako vam je i to dobro, onda stvarno ništa.