“Zamislimo halu “Pionir”, punu kao oko. I tribine i parter. Finale Evrolige osvaja neko od večitih, na tribinama 6.000 ljudi, u parteru još preko 2.000. Sve muškarci, od 12 do 77, sinovi, očevi, dede, braća, stričevi, ortaci, svi u jednoj hali. Neki potpuni propaliteti, neki vrlo obrazovani. Jedni prosečni đaci, drugi direktori lokalnih firmi. Svi sticajem prilika sabrani na jedno mesto jer dele samo tu jednu stvar. U svemu ostalom su različiti, kao i bilo koja grupa nasumično izabranih 8.000 ljudi.
Svetla se gase i nakon sedam dana u hali “Pionir” više nema nikog živog”.
Ovako je politikolog Nikola Parun, u svom tekstu, plastično objasnio šta se desilo u Srebrenici 1995. godine.
Ipak, svake godine u to vreme, pa i danas 24 godine kasnije, u Srbiji se povampire duhovi, pa na godišnjicu užasnog zločina u Srbiji na površinu ispliva veličanje ratnog zločina odgovornog za Srebrenicu, haškog osuđenika Ratka Mladića, opravdavanje ili negiranje tog monstruoznog zločina.
Minimiziranje, trivijalizacija zločina, veličanje onih koji su za njega imenom i prezimenom odgovorni i osuđeni… Upravo tako je juče izgledao srpski javni prostor, i to uz prećutnu saglasnost države koja, od pre gotovo četvrt veka do danas jednostavno ne uspeva da se suoči sa onim što se u Srebrenici desilo.
Slika i prilika toga je i jučerašnje zasedanje srpskog parlamenta, gde je vođena polemika o Srebrenici u kojoj su učestvovali predstavnici vlasti, ali i radikalne opozicije. Upravo ta polemika bila je primer na koliko iščašen način se ponekad u Srbiji respavlja i govori o ulozi Srbije u ratu devedesetih godina.
U javnom prostoru i na društvenim mrežama sličan ton, od toga da su “u Srebrenici ubijani vojnici, a ne žene i deca”, preko toga da se “u ratu gine”, “sve su to izmislile NVO”, do sveprisutnog “zašto ne pričamo o zločinima nad Srbima”.
Vrhunac je bio upad grupe od dvadesetak ljudi na sinoćnu tribinu na beogradskom Kolarcu, gde je bilo reči upravo o Srebrenici, koji negirali postojanje genocida, veličali Ratka Mladića kao ratnog heroja (osuđen na doživotnu robiju između ostalog i zbog zločina u Srebrenici), i sve to propratili nacionalističkim pesmama.
S druge strane u Srebrenici, na obeležavanju godišnjice, nije bio niko od zvaničnika Srbije. Premijerka Srbije Ana Brnabić rekla da neće ići na obeležavanje godišnjice zločina u Srebrenici jer nije pozvana. Uputila je, međutim, “najdublje saučešće svim porodicama svih žrtava sukoba u BiH”, ali i napomenla da se ni danas ne zna ko je pre četiri godine napao predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Potočarima, “gde je bio napadnut, životno ugrožen”.
U svakom slučaju, Srbija nije imala nijednog predstavnika ovdašnje vlasti juče u Potočarima, ali je kod kuće odigrana svojevrsna predstava za unutrašnju upotrebu.
Ilustracije radi, poslanik vladajuće SNS i funkcioner ove stranke Vladimir Đukanović je na svom tviter nalogu “srpskom narodu čestitao dan oslobođenja Srebrenice”.
– Srpskom narodu želim da čestitam dan oslobođenja Srebrenice. Hvala generalu Ratku Mladiću na briljantno izvedenoj vojničkoj operaciji “Krivaja 95” – napisao je Đukanović.
Sa druge strane, u Skupštini – tradicionalni radikalski performans. Lider SRS Vojislav Šešelj, sa bedžom koji negira zločine u Srebrenici i porukama koje ga u najmanju ruku relativizuju.
Za skupštinskom govorinicom on Srebrenicu naziva zločinom, ali govori i da je “mnogo strašnije što su bosanski Muslimani u glavnom gradu Sarajevu za vreme rata ubili 5.000 srpskih civila”.
Njegova koleginica Vjerica Radeta je agresivnija, pa je poručila i da treba pljunuti jednog opozicionog poslanika, pošto na temu Srebrenice misli drugačije.
Polemiku je “začinio” i poslanik vladajuće većine, Marijan Rističević, uz opasku da žali za svim žrtvama u Srebrenici, ali i za žrtvama oko Srebrenice.
– Da nije bilo žrtava, njih 3.267 srpske nacionalnosti, i zločina oko Srebrenice koji ima više elemanata genocida nego što bošnjački lideri tvrde, verujem da ne bi bio zločina ni 1995. godine – rekao je Rističević, koji je upitao i da li je neko od bošnjačkih lidera došao u Bratunac da se pokloni i oda počast srpskim žrtvama “zbog kojih su se desile njihove žrtve”.
Negiranje, minimiziranje i relativizovanje pod patronatom države, čiji zakoni predviđaju kažnjavanje onih koji javno odobravaju, negiraju postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida i ukoliko su ta dela utvrđena pravosnažnom presudom. Podsećanja radi, Međunarodni sud pravde u Hagu je presudio da se u Srebrenici desio genocid i osudio 15 osoba.
Opomene, međutim, ne prestaju da stižu. Tako je prošle godine Evropski parlament izneo stav da žali zbog kontinuiranog poricanja genocida od pojedinih srpskih vlasti. Slične poruke stižu ovih dana i iz EU, gde ističu da mesta u Uniji nema za one koji negiraju zločine, raspiruju stratsi i veličaju veličaju osuđene ratne zločince.
Ambasador Nemačke i Srbiji Tomas Šib rekao je da je stav Nemačke i ostalih članica EU da je u Srebrenici 1995. godine počinjen genocid i da očekuje i od Srbije da zauzme takav stav.
Zašto se u Srbiji relativiziuje Srebrenica?
Milan Antonijević iz Fondacije za otvoreno društvo kaže da je Srbija preuzela međunarodne obaveze i da se obavezala da poštuje presude iz Haga i sve što u njima piše.
– Zato ne čude reakcije i opomene koje dolaze sa strane. Sve ovo su jasni signali da nešto u našoj politici mora da se menja. Vlasti jednostavno obmanjuju građane, umesto da šalju jasne poruke šta se tamo desilo i suočavati ih sa činjenicama, jer u suprotnom oni ostaju “slepi” i neosetljivi prema tuđim žrtvama – kaže Milan Antonijević iz Fondacije za otvoreno društvo.
Kako objašnjava, to je “višedecenijski projekat” koji govori o pokušaju da se uvede kolektivna krivica i da se odgovornost svali na čitav srpski narod, a ne na pojedince koji su zločine činili.
– Odgovornost je individualna, građani moraju da znaju istinu, a vlasti da prestanu da ih lažu. Ne znam zašto bismo mi uvek bili na stubu srama, kao nekakve “crne ovce” koje ne priznaju sudove, ne poštuju presude, imaju svoje viđenje stvari, protive se svemu… Građani Srbije to ne zaslužuju – ističe Antonijević.
Parun sa druge strane navodi da su etnička pitanja su osetljiva, ratna još više. Ipak, kaže, veličina lidera se očitava u tome da može da zauzme stav i kada je on popularan i kada nije.
– Zbog toga na temu Srebrenice, tišina državnog vrha Srbije, ali i većine opozicionih aktera, iz godine u godinu zrači jednakom gorčinom kao aktivno negirajući stav. Glasna je tišina i ako je to već tako, ukoliko verujete da je Srebrenica preuveličana, ako smatrate da nije genocid, ako je vidite isključivo kao sredstvo obračuna sa srpskim narodom i srpskim pitanjem, ali znate da je tamo stradao makar jedan nevin čovek, uzdržite se i upotrebite tišinu. Ako niste politički lideri, tišina je ponekada časnija – zakljčuje on u tekstu na Talas.rs.