Kroji li Putin nove granice na Balkanu?

Učesnici polemike bili su Nerzuk Ćurak, profesor Fakuleta političkih nauka u Sarajevu, i Dragomir Anđelković, politički analitičar iz Beograda, prenosi Radio Slobodna Evropa.

Polemisalo se o tome da li bosanskohercegovački entiteti imaju pravo na otcepljenje, da li je Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu okupacioni upravnik ili čuvar Dejtonskog sporazuma, da li bošnjačka elita želi da iz Sarajeva vlada Bosnom i Hercegovinom, imaju li Beograd i Zagreb nacionalističke aspiracije prema Bosni i Hercegovini, postoji li Putinova mapa Balkana i da li će ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov prilikom septembarske posete Banjaluci podržati Milorada Dodika u njegovoj namjeri da osamostali RS, da li je Bosna i Hercegovina postojala prije RS, kao i o tome da li bi Vojvodina prije RS imala pravo da traži isti status kao Kosovo.

 

 

Dragomir Anđelković: Dodikov stav je potpuno legitiman. Albanci su bili nacionalna manjina u Jugoslaviji, a sada su i u Srbiji nacionalna manjina. S druge strane, srpski narod je imao konstitutivni položaj i u Jugoslaviji i u Bosni i Hercegovini. RS proizilazi iz takvog karaktera srpskog naroda.

 

Prema tome, ako Albanci na Kosovu i Metohiji – nadam se, ne na cijeloj teritoriji – eventualno i dobiju mogućnost da konstituišu svoju državu i uđu u Ujedinjene nacije, legitimno je pravo RS da pokrene takvo pitanje. Da li će ga pokrenuti ili ne, to je druga stvar. Ali mislim da itekako ima na to pravo.

 

 

Nerzuk Ćurak: Malo sam umoran od ljudi koji su sebi dali pravo da o Bosni i Hercegovini govore na način koji negira njen ustav. Naime, općepoznata činjenica je da su bosanskohercegovački entiteti, pa tako i RS, zajednice konstitutivnih naroda. RS nije samo srpski entitet. Po odluci Ustavnog suda Bosne i Herecegovine i Federacija Bosne i Herecegovine i RS su entiteti u kojima su svi narodi konstitutivni. Svođenje jednog entiteta na prostor samo jedne nacionalne zajednice je kršenje bosanskohercegovačkog Ustava. Ja sam rodom iz tog dijela Bosne i Herecegovine, moja kuća je tamo, i ja – kao i mnogi drugi građani čija je to domovina – ni na koji način ne moženo pristati na simplificirane i neutemeljene komparacije RS sa Kosovom.

 

Podsjetio bih da je na Dodikove izjave o pravu RS na nezavinost međunarodna zajednica – preko Ureda visokog predstavnika, ambasade SAD i drugih članica Kontakt grupe, pa čak i Rusije – davala saopćenja da su entiteti unutrašnja struktura nezavisne, suverene, međunarodno priznate države i da mogu egzistirati samo, i samo, kao dio Bosne i Hercegovine.

 

Dragomir Anđelković: Znate, i dok je postojala Austrougarska, njeni zvaničnici i deo međunarodne zajednice, koji joj je bio naklonjen, stalno su ponavljali da ne postoji egzistencija dijelova Austrougarske van te tvorevine.

 

A ona je za mnoge narode bila tamnica i vrlo brzo se pokazalo da ne stoji na čvrstim temeljima, već na kristalnim nogama. Nema budućnost država koju ne želi veliki dio njenih građana i naroda i koji je doživljavaju opresivno.
Pogledajte Dejtonski sporazum kojim je okončan strašni rat. Umjesto da to bude uistinu sporazum, temelj budućnosti, pokazalo se da je to samo pauza za nastavak realizacije sarajevskih hegemonistčkih ciljeva mirnodopskim sredstvima.

 

Uz pomoć jednog dijela međunarodne zajednice otpočela je promena Dejtonskog sporazuma i otimanje ovlašćenja entitetima, prije svega RS koja se s tim nije slagala. Znači, nije se tu radilo ni o kakvom mirovnom sporazumu, već o tome da ono za šta se sarajevska elita borila tokom rata bude Srbima, pa i Hrvatima, nametnuto na drugi način. Ustav Bosne i Hercegovine, odnosno aneks Dejtonskog sporazuma, ne predviđa mnoga tijela koja sada postoje – od Suda do Tužilaštva Bosne i Hercegovine. Visoki predstavnik se ponaša kao okupacioni upravnik, podsjeća na Benjamina Kalaja, austrougarskog upravnika Bosne i Hercegovine, na nekakvog guvernera koji misli da se nalazi u koloniji gdje može da radi šta hoće. A kada se neko ponaša na kolonijalan način – onda se kod velikog dijela građana javlja frustracija. I, naravno, strah da je sve to u funkciji bošnjačke hegemonije.

 

Međunarodna zajednica i Sarajevo samo žele da uspostave neku vrstu novootomanskog poretka, u kome bi Srbi i Hrvati bili raja u modernom smislu.

Balkanska ‘časna riječ’

 

Nerzuk Ćurak: Ove historijske reminiscence, učitavanje prethodne historije u današnje vrijeme, reduciranje uloge međunarodne zajednice na afirmaciju bošnjačke hegemonije – potpuno su iracionalne imaginacije i ne znam kome su uopće potrebne. Visoki predstavnik je ovdje radio i radi ono što je njegov mandat – da čuva i razvija Bosnu i Hercegovinu unutar njene nove unutrašnje konstitucije. Meni je zaista iracionalno tražiti da Bosna i Hercegovina bude jedina zemlja na svijetu koja se ne mijenja. Sve druge zemlje su se tokom svog povjesnog razvoja mijenjale, samo Bosna i Hercegovina mora ostati zarobljena unutar frankenštajnske konstitucije, kakav je njen dejtonski okvir. Bosna i Hercegovina je država svih ljudi koji u njoj žive.

 

Optuživati za hegemoniju ovu jadnu državu koja je najdecentraliziranija država modernog svijeta, prepoznavati u njoj koncept hegemonije, iako je ona po svim politološkim argumentima najudaljenija od takve mogućnosti – to je naprosto ignoriranje stvarnosti.

 

 

Dragomir Anđelković: Gospodin Ćurak pominje hegemoniju. Pa hegemonija još ne postoji, ali bila je evidentna namjera bošnjačke političke elite da je tokom rata uspostavi i da poslije rata modifikacijama Dejtonskog sporazuma dođe do tog cilja. A to znači da se iz Sarajeva upravlja Bosnom i Hercegovinom uz majorizaciju i potpunu marginalizaciju Srba i Hrvata.

 

Visoki predstavnik je mnogim svojim mjerama išao ka tome. Pomenuo bih samo otimanje vojske i službe sigurnosti. Naravno da se država može mijnjati. Ustav nije bogom dan, ali se mora mijenjati na legitiman način. A to u Bosni i Hercegovini podrazumijeva da za to mora postojati i saglasnost Srba. Ali ne tako što se jedan narod ili dva naroda preglasavaju, kao što se radi u Ustavnom sudu gde Bošnjaci, uz pomoć međunarodnih predstavnika, preglasavaju dva druga naroda i nešto im nameću. Ne može se to raditi tako da se proganjaju političari, kao što je to svojevremeno bilo sa političarima RS koji nisu htjeli da prihvate centralizaciju. To je kao kad vam mafija baci bombu na kuću, pa vi morate da platite reket.

 

Da li Bosna i Hercegovina treba biti centralizovana ili njeni eniteti i narodi treba da se raziđu – o tome oni sami treba da odluče i niko sa strane nema pravo da vrši mirnodopsku agresiju i da im nešto silom nameće. A baš to se dešava u Bosni i Hercegovini.

 

 

Nerzuk Ćurak: Ovo su opća mjesta nacionalističkog diskursa. Očigledno je, gospodine Anđelkoviću, da smo i vi i ja na pozicijama oko kojih je teško postići bilo kakav konsenzus. Ja sam uvijek za to da se razgovara argumentirano ali, nažalost, ovo što slušam su floskule koje apsolutno ignorišu stvarnost i koje su negacija istine. Ali, šta ćemo, živimo u vremenu koje, nažalost, ide na ruku kolegi Anđelkoviću i tipu njegovog diskursa.

 

Živimo u doba post-istine i negacije stvarnosti. Bio bih zaista poražen da su u ovom vremenu nemoguće multietničke države, jer bi to bio poraz ideje ujedinjene Evrope, trijumf starog svijeta, obnova rigidnih geopolitika, trijumf krvi i tla. Ali čovjek mora da se nada da najgore retrogradne snage neće uspjeti da ponovno zavladaju svijetom.

 

Bosna i Hercegovina je jedan od testova. Ova zemlja naprosto mora opstati i bilo bi krajnje vrijeme da svijet uvidi da se zemlja, koja je uspjela da preživi najbrutalnije udare, ne može uništiti. Mora se uložiti sva moguća energija u izgradnju države koja će biti najbolji dom za sve njene ljude. A ne da se ljudi u Bosni i Hercegovini bezočno truju nacionalističkim, destruktivnim narativima od čega korist imaju samo umnožene nacionalističke birokracije koje proizvodnjom straha ostaju na vlasti.

 

 

Omer Karabeg: Kada govorimo o novim granicama, tabloidi u Srbiji u poslednje vreme spekulišu o tome da postoji Putinov plan o prekrajanju granica Balkana i da ruska diplomatija iza kulisa vodi razgovore o tom planu. Po tom navodnom Putinovom planu trebalo bi da Srbija dobije sever Kosova, a Albanci manji deo Preševske doline. Bosna i Hercegovina bi bila podeljena tako što bi Srbiji pripala RS, Hrvatskoj takozvana Herceg Bosna, dok bi se od ostatka Bosne i Hercegovine formirala mini bošnjačka država.

 

 

Stav Rusije je da podržava autentične dogovore balkanskih naroda i u tome se ona razlikuje od zapadnih sila. Rusija nikome ništa ne nameće.

 

Dragomir Anđelković: Po mojim saznanjima u tim spekulacija nema istine.

Stav Rusije je da podržava autentične dogovore balkanskih naroda i u tome se ona razlikuje od zapadnih sila. Rusija nikome ništa ne nameće. Pušta balkanske narode da se sami dogovore. Ja mislim da Rusija nema nikakav tajni plan. Nisam siguran da je Rusija u ovom momentu raspoložena za bilo kakvu veću promjenu.
Vjerovatno je cilj Moskve da sačeka neke nove geopolitičke okolnosti. U krajnjoj liniji za Rusiju, kao i za sve velike sile, Balkan je sekundaran, oni imaju druge prioritete. Od tih prioriteta zavisiće šta će biti sa Balkanom. Ali bih se nadovezao na ono što je gospodin Ćurak rekao. Moram da kažem da je njegov pristup u marketinškom smislu fantastičan.

 

Preko kvazigrađanske priče on nameće ono što je bio bošnjački ratni cilj, a to je centralizacija Bosne i Hercegovine. To se ne kaže otvoreno, već se priča o građanskim vrijednostima i državnoj zajednici koja treba da je posvećena svima onima koji u njoj žive. A zapravo se nudi ono za šta se Sarajevo borilo tokom rata u Bosni i Hercegovini – nametanje centralizacije i nametanje obaveze Srbima da slušaju ono što im se naređuje iz Sarajeva.

 

Omer Karabeg: Vi kažete da Rusija prihvata situaciju kakva jeste i da se ne miješa u poslove balkanskih zemalja. Međutim, ovih dana sam pročitao u beogradskim Večernjim novostima, koje nisu tabloid i koje imaju dobre izvore, da je Moskva spremna da podrži RS u namjeri da otvori pitanje svog osamostaljenja u kontekstu pregovora o konačnom rješenju kosovskog pitanja. Prema pisanju tog lista tu poruku će ruski šef diplomatije Sergej Lavrov prenijeti Miloradu Dodiku kada u drugoj polovini septembra bude posjetio Banja Luku.

 

Dragomir Anđelković: Ruski stav je da RS ima pravo na samoopredeljenje. A samoopredeljenje ne mora da znači i razdruživanje. To je pravo RS da odlučuje o svojoj sudbini. Možda je njen interes da bude dio bosanskohercegovačke zajednice, ali niko sa strane nema pravo da RS i njenim građanima određuje šta je njihov interes. Rusija to podrazumijeva kada govori o pravu na samoopredeljenje RS. Mislim da je Rusija na poziciji revitalizacije izvornog Dejtona. Znamo o čemu su se tri naroda, odnosno dva entiteta dogovorili 1995. godine – i to treba i da se poštuje. Međutim, taj dogovor je postepeno razaran, otimana su ovlašćenja RS i ovo što sada imamo nije rezultat tog dogovora. To je rezultat nasilja. Moskva, vjerovatno, misli na suprotstavljanje tom nasilju i toj samovolji.

 

 

Omer Karabeg: Gospodine Ćurak, mislite li da ima istine u spekulacijama o Putinovom planu o novim granicama na Balkanu?

 

 

Nerzuk Ćurak: Iz odgovornosti prema svom poslu ne mogu da se bavim naklapanjima tabloida. To što tabloidi pišu ne želim da komentarišem. A što se tiče nekih manje ili više relevantnih izvora koji nisu tabloidne naravi, oni su u funkciji spina, u funkciji proizvodnje uvjeta za legitimiranje nove stvarnosti. Generalno, zvanična ruska politika podržava suverenitet i teritorijalni integritet dejtonske Bosne i Hercegovine. Žalosno je, međutim, što Rusija iz svojih pragmatičnih razloga u utakmici sa Zapadom ne želi da podrži jaču integraciju Bosne i Hercegovine, od koje bi svi građani imali koristi.

 

Inače, šta znači priča o izvornom Dejtonu, da li to znači da on važi za sva vremena? To bi značilo trajnu frustraciju i trajni grč za ljude koji žive u Bosni i Hercegovini. Da li Bosna i Hercegovina treba trajno da ostane zemlja preko koje će se prelamati nacionalistički interesi susjednih zemalja?

 

Gospodin Anđelković zagovara da niko ne treba drugom da govori kako će riješiti svoje unutrašnje odnose, a on, koji živi u drugoj državi, uporno govori o tome šta bi trebalo uraditi u Bosni i Hercegovini. Naravno da možemo sve komentarisati, davati ideje i kritikovati. Ali nema smisla da se u debati ide sa argumentacijom ad hominem i da se sagovornik u nešto učitava. Gospodin Anđelković mene učitava u nešto samo zato što se ja tako zovem. Moje javno djelovanje svjedoči o kritici svih nacionalizama – i bošnjačkog, i srpskog, i hrvatskog – ali je prokleto orijentalno ime dovoljno da se iz njega iščitavaju nekakave moje navodne namjere. To je odvratno i molim vas da ne nastupate sa takvom argumentacijom. Ja se samo zalažem da priča o promjeni granica prestane, da se ljudi ne zatvaraju u etničke torove, da se s tim završi i da se krene u izgradnju najboljih mogućih odnosa na zapadnom Balkanu.

 

Dragomir Anđelković: Gospodin Ćurak vrlo vješto manipuliše i mijenja teze

Meni je svejedno da li se on zove Nerzuk Ćurak ili Čedomir Jovanović ili Nataša Kandić. Meni je bitno kakve stavove neko zagovara. A oni zagovaraju slične stavove. To su stavovi sarajevske hegemonije. To su stavovi koji se zalažu da neko sebi uzme pravo da odlučuje u ime Srba i Hrvata. Da li će se to zvati građanska država ili velikobošnjački projekt – nebitno je. Bitna je suština – da se negira ono što je temelj Dejtona, a to je ravnopravnost tri naroda. Već i ovo što je gospodin Ćurak rekao svjedoči o tome. Rekao je da bi bilo dobro da Rusija pokaže spremost da podrži integraciju Bosne i Heregovine. Zašto bi neko sa strane nametao građanima Bosne i Hercegovine da li će oni živeti u konfederaciji, federaciji ili će se potpuno razići. Najlakše je reći – smeta vam moje prezime.

 

Meni ne smeta ničije prezime. Meni smeta namjera da se nekome nešto natura. A baš tu situaciju imamo u Bosni i Hercegovini – Srbima je tokom rata, a poslije mirnodopskim sredstvima naturana unitarna Bosna i Hercegovina. A Bosna i Hercegovina kao država nije postojala.

 

Ona je bila dio jugoslovenske federacije, prije toga je ta oblast bila dio Kraljevine Jugoslavije, ranije je bila dio Otomanskog carstva, a poslije toga Habzburške imperije. U svakom slučaju, Bosna i Hercegovina je stvorena kao država 1995 godine. To što je neko 1992. nasiljem proglasio nezavisnost izazvalo je rat. To je rezultiralo mnogim nesrećama u toj zemlji da bi 1995. Bosna i Heregovina bila konstituisana kao državna zajednica. RS, koja se pominje kao država, potpisala je sve to. Ona je, istina, dala ovlašćenje SR Jugoslaviji, ali se pominje u svim dejtonskim dokumentima tako da ne možemo da pričamo o Bosni i Hercegovini prije RS.

 

Naprosto, Bosna i Hercegovina može da postoji samo kao rezultat dogovora dva entiteta i tri naroda, i njihove volje da žive zajedno.

 

 

Omer Karabeg: Izvinite gospodine Anđelkoviću, samo da preciziramo. Znači, vi smatrate da Bosna i Hercegovina nije postojala prije RS.

 

Dragomir Anđelković: Ne, Bosna i Hercegovina nije bila država. Ona je bila članica jugoslovenske federacije, samovoljno je proglašena nezavisnost protiv volje jednog naroda – i to je dovelo do rata. Bosna i Hercegovina kao zajednica postoji od 1995. godine.

 

Nerzuk Ćurak: Demokratija, naravno, mora sve da trpi, pa i razgovore radikalnih neistomišljenika, pri čemu s jedne strane imamao cijeli arsenal jeftine političke historije i negacije stvarnosti. Ova debata pomalo poprima budalast karakter. Ja mogu da ponudim najbolje argumente, ali to ne može prodrijeti do gospodina Anđelkovića, koji ima apsolutno nerpomjenjiv stav da je RS postojala već u Ledeno doba. Što ne čudi. Ne znam otkud tolika omraza spram Bosne i Hercegovine kao zajednice svih ljudi koji u njoj žive, zašto se proizvodi strah, zašto se crtaju unutrašnje granica zasnovane na mržnji.

 

Dugotrajne nacionalističke aspiracije Beograda i Zagreba smatraju se legitimnim, a insistiranje na tome da se izgradi razumna, racionalna i efikasna država proglašava se stravičnom opasnošću.To nije Bosna i Hercegovina. To su iracionalnosti koje proizvode netrpeljivost, što je cilj ljudi kao što je gospodin Anđelković. Pučki život, život bosanskohercegovačke populacije, bez obizra na nacionalne identitete, toliko je sličan da je jedini cilj ovog insistiranje na velikim razlikama – da se podere Bosna i Hercegovina.

 

Dugotrajne nacionalističke aspiracije Beograda i Zagreba smatraju se legitimnim, a insistiranje na tome da se izgradi razumna, racionalna i efikasna država proglašava se stravičnom opasnošću. Ja smatram da Bosnu i Hercegovinu treba izgraditi kao hiperdecentraliziranu državu, ako treba kao najdecentraliziraniju državu na svijetu, ali da ta decentralizacija bude učinkovita kako ljudi ne bi živjeli u stalnom ekonomskom grču. Ali nama se onemogućuje da uopće o tome razgovaramo. Već se debata o tome proglašava unitarizmom i nacionalizmom. I onda čovjek dolazi do zaključka da ovdje neko smeta i da ga treba negdje ćušnuti.
Vojvodina i RS.

 

Omer Karabeg: U zaključku, vratimo se na pitanje iz naslova ovog razgovora – da li RS ima pravo da ostvari samostalnost i da traži mjesto u Ujedinjenim nacijama, ukoliko to mjesto dobije Kosovo?

 

Dragomir Anđelković: Ja smatram da građani RS, odnosno vlast koju oni izaberu, imaju pravo da odlučuju da li će povezati status RS sa statusom Kosova ili ne. I da li će zatražiti mjesto u Ujedinjenim nacijama. Mi ovdje imamo strah od istine. Da bi neistina trijumfovala, da bi manipulacija razmahnula krila – ne smije da se čuje drugo mišljenje. Znači, da bi neko ubjedio Srbe i Hrvate da su građanske vrijednosti ono za šta su se Bošnjaci 1992. puškama borili – mora im se onemogućiti da iznesu svoje mišljenje, mora da se ućutka zdrav razum.

 

Svaki narod ima pravo na svoje interese, a ne da mu se kaže – mi se borimo za građanske vrijednosti, a građanske vrijednosti su da vi budete raja kojoj mi iz Sarajeva komandujemo. A upravo to propovedaju lažni zagovornici demokratije u Bosni i Hercegovini. Da sumiram. RS a ima pravo da odlučuje o svojoj budućnosti. Kakva će ona biti – na građanima je da to kažu.

 

Nerzuk Ćurak: Ja prvo moram reći – zemljo, otvori se i tugo moja. Mislim da je krajnje vrijeme da prestanemo da Bosnu i Hercegovinu sistemom spojenih posuda povezujemo sa drugim državama i drugim zajednicama. Potpuno je antiustavan bilo kakav pokušaj da se bilo koji entitet, na bilo koji način, pa tako i referendumom, izvede iz Bosne i Hercegovine. Od toga nema ništa i s takvom debatom bi trebalo prestati. A ako se ide u takvu vrstu argumentacije onda bi se moglo reći i ovo: budući da su Kosovo i Vojvodina bile pokrajine u bivšoj Jugoslavije, onda bi po toj političkoj logici bilo normalnije da Vojvodina dobije isti status kao Kosovo, a ne RS. Naravno, ja ovo kažem ironično, kao poruku nacionalističkoj Srbiji koja je, nažalost, u ovom trenutku potpuno prevladala i gurnula na marginu onu drugu, emancipatorsku Srbiju.

 

Vrijeme je da se ona okane takvih pokušaja i pusti Bosnu i Hercegovinu da sama sa sobom pronalazi svoje zajedničko unutrašnje porijeklo.